ПОЛИТИЧКА ИСКУШЕЊА ИДЕНТИТЕТА СЛОВАКА У ВОЈВОДИНИ 1919-1941.

Apstrakt

Словачка заједница у Војводини, односно долноземски Словаци, преко својих политичких представника не само да је поздравила формирање југословенске државе већ је били и активни учесник у овом процесу. Делећи са Србима али и са осталим немађарским народима искуство обесправљености, Словаци су се у очувању свог идентитета у Аустроугарској монархији ослањали и на словенску сарадњу. Она је остваривана кроз културно-уметничке везе које су продубљивале снажан осећај словенске узајамности. Југословенски концепт, сматрали су, представљао је тренутак остварења тог осећаја. Ипак Идеализам државу подстиче, али је не ствара. Обједињени геополитички простор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца био је врло комплексан. Политичке странке су, већином, прихватиле нову државу али су истрајале на традиционалном концепту и програму својих организација. Последица тога био је сусрет еуфоричног и остваривог осећаја једних са опрезним и подозривим осећајима других. У наступајућем политикантству многе наде су се распршиле а југословенска држава је, на самом свом почетку, преиспитивала свој концепт идентитета. Центри политичке моћи били су ван парламента иако је требало да он буде његово средиште. Државу је оптеретило национално и уставно питање. У таквој атмосфери Словаци су сматрали да је њихово политичко организовање веома битно, као и сарадња са грађанским странкама. Уважавајући сарадњу Чехословачке са Краљевином, они су прихватили монархистички облик владавине иако су имали и склоности ка републиканизму. Подложна утицају Радикалне и Демократске странке, Словачка народна странка је покушавала да сарађује и са једном и са другом. Током доношења одлука о сарадњи била су присутна предизборна обећања али и притисак у вези са савезништвом. Политички лидери Словака: браћа Мичатек - Владимир и Људевит, затим Јанко Буљик и др. имали су велику одговорност у вези са доношењем одлука. Увођење диктатуре 1929. године услед неодрживих искључивих приступа довело је до престанка страначког живота. И Словачка народна странка је престала са радом и више се није реорганизовала. Одређени њени представници, попут Јанка Буљика, прихватали су иницијативе у оквиру опозиције а ради политичке препознатљивости Војводине, али Словаци су као заједница били посвећени очувању свог културно-просветног израза и одрживог економског положаја.