ŽIVOT POD DIKTATUROM. REPRESIVNE PRAKSE U JUGOSLAVIJI

Apstrakt

Odusustvo istinske demokratije i veće ili manje ograničavanje političkih i ličnih  sloboda obeležili su svih sedamdeset godina postojanja Jugoslavije. Politički progoni, instumentalizovanje pravosuđa, nasilje žandarmerije i policije, nadozor nad svim političkim neistomišljenicima, gušenje slobode pisane reči i brutalna cenzura predstavljaju samo neke od karakteristika represije u periodu 1929-1935 i 1945-1953.  Ipak, iako su represivne matrice za kojima se posezalo u doba šestojanuarske diktatutre i u prvoj posleratnoj deceniji veoma slične, obim i brutalnost represije teško su uporedivi. Autoritarni režim kralja Aleksandra je ličio na diktature uspostavljene u nekim evropskim i posebno balkanskim državama (npr. Poljska, Grčka).

Nespreman za dogovor sa političkim protivnicima koji su zagovarali preuređenje države na federalističkoj osnovi, kralj je posegao za diktaturom ne bi li konsolidovao političke prilike i ublažio međunacionalne tenzije. I dok je želja za očuvanjem postojećeg političkog poretka predstavljala jedan od glavnih motiva za pooštravanja represije u prvoj polovini tridesetih godina prošlog veka, želja za revolucinonarnom transformacijom društva u skladu sa maksimom „staro ne sme nikad više da se vrati“ i nekrično kopiranje sovjetskog modela umnogome je uticalo na brutalni karakter represije u prvim posleratnim godinama. Zastrašivanja, hapšenja i maltretiranja onih koji su smatrani političkim protivnicima, politički motivisana suđenja i ekonomski pritisci su bili daleko učestaliji u ranom socijalizmu nego u vreme šestojanuarske diktature. Pravo na custodiu honestu je ukinuto, a partijski funkcioneri su svoje iskustvo boravka u kaznenim zavodima u Kraljevini Jugoslaviji iskoristili da naprave Centralni zatvor za politčke krivce u kome bi zatvorenicima bilo onemogućeno da međusobno ilegalno komuniciraju. Kampanja protiv „špekulanata“, „narodnih neprijatelja“ i „kulaka“ je, naročito u prvim mesecima posle oslobođenja, poprimala obrise javnog linča, a građani su pozivani da prijavljuju svoje imućne komšije i sve one koji su imali višak stambenog prostora. Rasprostranjeno shvatanje da su neprijatelji režima zapravo i državni neprijatelji davalo je, i u međuratnom i u posleratnom periodu, zamajac represiji i podsticalo veliki broj građana da, bilo iz osećanja dužnosti ili iz želje za kakvom korišću, dobrovoljno sarađuju sa vlastima.