ВЕЛИКИ КНЕЗ СТЕФАН ВУКАНОВИЋ И МАНАСТИР МОРАЧА

Сажетак

О животу и политичком деловању Стефана Вукановића, унука великог жупана Стефана Немање, постоји свега неколико документа који указују да је деловао у областима српског приморја као удеони кнез, оквирно до половине 13. века. Свакако, најпознатији је као ктитор цркве Успења Пресвете Богородице манастира Мораче у истоименој жупи, а за коју се овом приликом износи став да је била део Рашке „земље”, а не део историјске покрајине Зете. У основи овог рада је идеја да проучавање сликарства кнежеве гробне задужбине у контексту државног и идеолошког развитка Србије у истом том раздобљу делимично употпуњује слику о биографији ове личности. Значајне су ктиторске композиције на јужном зиду западног травеја наоса, где је Стефан представљен као властелин, односно на северном зиду припрате, где је обучен у монашку одору. Највероватније су настале за живота ктитора, те се претпоставља да се замонашио у периоду између њиховог настанка. Иако није могуће утврдити тачно време тог догађаја, додатне назнаке пружају остали елементи фрескописа, и поред тога што су и они у највећој мери ретуширани. Тако су ликови замонашеног Стефана и његове, именом непознате жене, у припрати окружени портретима светих отаца. Осим тога, оригиналне фреске у ђаконикону из 13. века посвећене су Светом Илији, који је узор подвижницима. Специфичност циклуса светог пророка се објашњава Стефановом тежњом да направи равнотежу између световних и духовних вредности, што је додатни наговештај о његовим истрајним плановима да се монашењем у одговарајућем тренутку повуче из државног и јавног живота. Анализа портрета и наша претпоставка да се Вукановић родио почетком 13. столећа упућују да је то било приближно ратовима које је краљ Урош (1243–1276) средином петог десетлећа водио у циљу централизације државе, када се гаси и удеона кнежевина жупана Радослава Мирослављевића у Хумској земљи. Аутори су ближе идеји да је Стефаново повлачење са великокнежевске власти било добровољно, а да је тај чин са споменутим сукобима имао само посредне везе. Стефаново отшелништво је можда било двостепено, односно укључивало је примање мале, а потом и велике схиме, која је налагала захтевније облике духовног подвизања. Занимљиво је да је, пролазећи кроз све монашке фазе, највероватније задржао своје првобитно име, можда као знак привржености идеолошким вредностима династије Немањића, које су у први план истицале светородност најистакнутијих чланова владајуће породице. Заправо, задужбинарство кнеза Стефана било је саставни део опсежног програма усмереног на учвршћивању државне власти под жезлом потомака Стефана Немање (1166–1196). Ово тумачење говори много о односу централне власти и политичке периферије у време док су удеоне кнежевине полако престајале да буду важна компонента државно-територијалног устројства. Кључне речи: кнез Стефан Вукановић,