ПОЛИТИКАНСТВО ИЛИ ПРОЛЕГОМЕНА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ КОД ВОЈВОЂАНСКИХ СРБА АУСТРО-УГАРСКЕ МОНАРХИЈЕ

Apstrakt

Политички положај Срба у Угарској, тачније у њеном јужном делу, почетком 20. века био је веома комплексан. Иако се Аустро-Угарска монархија трудила да своју друштвену ситуацију интерпретира као последицу значајног напредовања демократских тековина, реалност је имала једва додирних тачака са таквим констатацијама. Вишенационална демографска структура становништва Угарске кохерентно је условљава демократизацију друштва ради њеног опстанка. Ипак термин демократска Угарска је, без икаквих искрених намера да се оствари, а сведен на декларативно штиво и политички промискуитет, остао оксиморон чију су аутентичност осведочила многобројна истраживања. У таквој политичкој недоречености која је, како се продубљивала интересна напетост и конфликт постајао парадигма међународних односа, постепено клизила у мађарску националну олигократију, политичка и страначка артикулација и Срба био је врло неизвестан подухват. И сами политички представници српског народа у Војводини, оптерећени страначким антагонизмом и интересним политиканством, додатно су усложњавали проблем. Било која идеја или политичка акција посматрани су кроз призму сопственог успеха или неуспеха. Отуд је и етикетирање постало уобичајно, а сваки иоле либералнији покушај остао је у сенци оптужби за опортунизам. Деградација и међусобно проказивање додатно су ослабили идентитет политичке елите Срба. Последица тога било је и беспомоћно посматрање укидања црквено-школске аутономије Срба у монархији. Једино поље успешног рада било је институционално али и појединачно афирмисање културно-образовне делатности код Срба, као најзначајнијег сегмента формирања одговорне нације.