АЛЕКСАНДАР ВЕЛИКИ У СРПСКИМ УЏБЕНИЦИМА ИСТОРИЈЕ У XIX ВЕКУ

Сажетак

Александар Велики (356. године пре н. е. – 323. године пре н. е) је био један од највећих освајача у античком свету и у историји уопште. Са само 30 година успео је да освоји све до тада познате државе античког света. Простор који је контролисао простирао се од Грчке на западу преко Египта на југу па све до Индије на истоку. Због својих војних успеха био је инспирација многим писцима свога времена, али и многим писцима у каснијим временима. С обзиром да је обележио једну епоху коју данас називамо хеленизам, своје место нашао је и у свим образовним системима Европе. Од појаве првих уџбеника историје у Европи се учило о Александру Великом и његовим подвизима. Средином XIX века код Срба се појављују први уџбеници историје на српском језику, а своје место у њима нашао је и Александар Велики.

Слику Александра Великог у српским уџбеницима историје у XIX веку одликује неколико особина. Прво, приказан је као један од највећих војсковођа античког света чија харизма је била последица не само његовог војног дела, већ и изузетне личне храбрости. Друго, постоји јасна склоност да се Александар прикаже као ослободилац покорених народа и њихов ујединитељ. Треће, као идеја водиља Александрове владавине види се ширење хеленске културе уз имплементирање оног најбољег од источњачке културе, иако је ово последње наилазило на отпор код његових сабораца. Четврто, Александар Велики се приказује као личност са свим њеним врлинама и манама. При томе се може уочити неслагање између аутора уџбеника. Једни га у потпуности идеализују, други у њему виде само суровог и охолог деспота, док га трећи сматрају добрим, али немилосрдним владарем. Пето, могуће је опазити неколико индиција да постоји тежња да се слика Александра Великог дискретно прилагоди потребама јачања српске националне свести. Тако постоји приметна разлика у представљању Александра Великог у односу на друге ништа мање важне и знамените историјске личности попут Гај Јулија Цезара. Друга индиција је разлика у представљању Александра Великог у немачким и српским уџбеницима. У српским уџбеницима је представљен као освајач, ујединитељ, али и као ослободилац, што није случај у немачким уџбеницима. Трећа индиција су извештаји о раду Новосадске гимназије из 1882/1883 и 1884/1885. године у којима проналазимо писмене теме из српског језика (нпр. Одбрана Јелина од навале перзијске у старо доба и устанак Срба а Турке под Карађорђем и Милоше у наше доба) које нам предочавају оно што никад није експлицитно изречено у уџбеницима: повезивање борбе за ослобођење српског народа повезује са борбом Грка против Персијанаца. Учење националне историје на часовима српског језика било је узроковано смањењем часова из опште и националне историје због увођења наставе мађарског језика и историје Угарске. Наведени пример показује како су теме из антике историје дискретно инструментализоване у сврху неговања националне свести. Отворена инструментализација у уџбеницима на српском језику никад није била могућа, пошто је централна власт сваки такав покушај лако могла да контролише и спречи. Међутим, истицање одређених феномена из античке историје и њихово приказивање из одређеног угла било је знатно теже уочити, али је остављало могућност да се ти исти аспекти у току саме наставе асоцирају са сопственим националним стремљењима. То би објаснило разлике у приказивању Александра Великог у српским и немачким уџбеницима, као и одударање у односу на слику Цезара.