НИШКА ЗАДРУГА А. Д: 1921‒1947

Сажетак

На простору Краљевине Србије, а потом и Краљевине Југославије, пословао је велики број малих, локалних новчаних завода. Разлог њиховог масовног оснивања првенствено је био у томе што су на тај начин ове установе обезбеђивале неопходан капитал за рад сопственим акционарима, да би са својим развојем постале профитабилне финансијске установе. Нишка задруга пример је новчаног завода који се није бавио само банкарским већ и индустријским и грађевинским пословима и на тај начин није била класична финансијска установа.

У периоду до Првог светског рата Нишка задруга остваривала је стабилну зараду, а саградила је сопствену зграду, подигла Фабрику цигала и цемента и постала власник пар некретнина. Попут осталих новчаних завода њена имовина нашла се на удару окупационих власти, док је банчин портфељ био оштећен јер се три године налазио закопан у земљи.

Са окончањем Првог светског рата промењени су услови пословања, али је Нишка задруга желела да настави са улагањем у индустрију и у том циљу обновила је своју Фабрику цигала и цемента и основала фабрику ципела. Фабрика цигала није пословала успешно јер су силикатне цигле које су се у њој производиле биле скупље, тако да је у условима слабе куповне моћи цена диктирала потражњу, а не квалитет. Улагања у Фабрику ципела износила су преко 5 милиона динара, али ни ова инвестиција није била исплатива по Нишку задругу, тако да је ова фабрика продата.

Углед Нишке задруге био је на високом нивоу јер су њени председници Управног одбора били Живко Стојиљковић, познат и успешан привредник, а потом Драгиша Цветковић, председник нишке општине, а касније и председник владе. Нишка задруга једна је од ретких новчаних установа које су пословале и током Другог светског рата, мада је то пословање редовно доносило губитке.

Успостављене власти по ослобођењу доносиле су законе у складу са државним уређењем које су установљавале, а у новим привредним односима није било места за приватне новчане установе, тако да су се оне нашле у стању ликвидације.