НАДБИСКУП СТЕПИНАЦ, НДХ И ЗАПАДНИ САВЕЗНИЦИ

Сажетак

Пред сам крај Другог светског рата врх усташке државе је покушао да води политичке преговоре са западним савезницима ради њеног спасавања рачунајући на њихов сукоб са комунистичким Совјетским Савезом. У својим намерама усташка влада је имала подршку представника Свете Столице у Загребу и надбискупа Степинца. Намере усташке владе су изражене у меморандуму упућеном генералштабу савезничких снага на Средоземљу у Италији (Казерта) у којем се тражила њихова војна интервенција. Меморандум је преведен на енглески језик и 4. маја 1945, су два примерка упућен у Казерту. Један примерак је, уз помоћ немачког посланика у Загребу, носио министар Вјекослав Вранчић заобилазно преко Аустрије и северне Италије, али су га ухапсиле британске власти. Други примерак меморандума је упућен најкраћим путем у Италију и стигао је у савезничку команду у Казерти, али не директно. Та мисија је, уз меморандум, носила и два писма надбискупа Степинца, за Ватикан и шпанско посланство у Риму. Обзиром да је сва ова документа носила иста мисија, највероватније је Степинчево писмо подупирало молбу владе НДХ западним савезницима да изврше војну интервенцију и омогуће њен опстанак. Усташка мисија је слетела на аеродром Шкабрње крај Задра где су биле и југословенска и британска ваздухопловна команда међу којима је у вези хапшења чланова мисије дошло до спора. Без знања југословенске команде меморандум је упућен у Казерту што се већ истог дана сазнало у Београду. Спор је изглађен наредног дана између британског aмбасадора у Београду и председника југословенске владе. Југословенска страна је добила уверавања да неће бити никаквих преговора са усташама и да ће два авиона и усташки подофицир бити изручени југословенским војним властима, што је убрзо испуњено. Крајем априла 1945. Британија је усвојила начело да неће бити никавих преговора са антипартизанским снагама у Југославији, а да ће они који се предају бити упућени у заробљеничке логоре. У првој половини маја 1945.односи нове југословенске владе и западних савезника били су све заоштренији јер је Југословенска армија запосела велике делове италијанске територије (Истра, Јулијска крајина, Трст), што се у другој половини маја 1945. поновило због запоседања јужне Аустрије. И поред тога, Британци су својим југословенски савезницима предали десетине хиљада припадника војске НДХ и других антипартизанских снага, од којих су многи страдали у масовним вансудским егзекуцијама. Током последњих дана НДХ надбискуп Степинац имао је изразито политичку улогу. Својим писмом Светој Столици он је највероватније подупирао молбу усташке владе савезницима да војно интервенишу. Истовремено, он је био главни посредник у покушају преноса власти са Павелића на Влатка Мачека за којег се веровало да је прихватљив западним савезницима. Ма колико је изгледало да ће неминовно доћи до сукоба западних савезника и Совјетског Савеза, било је потпуно нестварно да се то догоди ради одбране државе „Хитлеровог последњег савезника“. Заједно са вођством усташке државе, ту илузију је делио и надбискуп Степинац.