СРБИЈА, УЛАЗАК ИТАЛИЈЕ У ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И ЛОНДОНСКИ УГОВОР. НОВО ТУМАЧЕЊЕ

Сажетак

Преговори Италије са Антантом отпочели су непосредно по избијању Првог светског рата. Иницијативу за придобијање једине преостале државе са статусом велике силе која се налазила ван сукоба, преузео је руски министар иностраних дела, Сергеј Сазонов, помало преурањено, почетком августа 1914. године. У Риму, у том тренутку, још увек нису били спремни да направе тако велики искорак. За италијанску реакцију било је потребно да развој догађаја на фронтовима, у корист једне од две стране, узме довољно значајан обрт. То се десило у фебруару наредне године, са почетком операције француско-британске флоте у Дарданелима. Италија није часила са предлогом да се прикључи Антанти, али су се оствариле зебње руске и српске дипломатије – она је поставила огромне територијалне захтеве на Јадранској обали. Русија је након напорних двомесечних преговора успела да донекле ограничи италијанске претензије и обезбеди довољне компензације за Србију и Црну Гору. Лондонским уговором од 26. априла 1915. српске државе имале су да добију, у перспективи, уз одређен број далматинских острва, простран излаз на море од рта Планка до ушћа реке Дрим, са опцијом да део користе и у војне сврхе. Упркос манипулисању са његовим текстом у југословенској историографији, по увиду и изворни документ, установљено је да су Србији били намењени значајни територијални добици.

Ратне околности у прво време нису утицале на добру сарадњу између ње и Италије. Прве пукотине у пријатељском односу јавиле су се под утицајем пропаганде емиграната Срба, Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске, под егидом владе у Нишу; италијанске окупације Валоне и супротстављање намери да и Србија, из безбедносних разлога, заузме део земљишта немирног суседа, крајем 1914. године. Гласови о тајним преговорима, иза леђа српске владе, покренули су праву лавину. Не обазирући се на осетљивост Италије, српска влада је чинила драматичне представке код држава Тројног споразума, подстицала пропаганду делатност и рад југословенских политичара у иностраној јавности. Несагледавањем шире слике – упорним инсистирањем на „српско-хрватско-словеначком“ уједињењу – вођена тежњом да изазове Италију на ревизију Лондонског уговора у узајамном споразуму, уствари, ушла је у нескривено конфронтирање са њом. На другој страни, ни из Рима нису показивали довољно благонаклоности према интересима малог савезника у Албанији и обазривости у односу са црногорским краљем Николом. На то се надовезао недостатак воље за чињење уступака, ради задобијања добре воље Србије, приликом преговора са неутралним државама. Расцеп у будућности постајао је неизбежан.