СПОЉНА ПОЛИТИКА РУСИЈЕ ОД КРИМСКОГ РАТА ДО ПОЧЕТКА ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ (1856–1875)
DOI:
https://doi.org/10.19090/i.2011.22.279-308Ključne reči:
Русија, Француска, Пруска, Париски конгрес, пољски устанак, крај неутралности Црног мора, Савез три цараApstrakt
Еволуција спољне политике Русије после Кримског рата била је условљена како неопходношћу реформи у самој земљи тако и измењеним околностима у међународним односима. Русија је морала да ,,обезбеди предах после изгубљеног рата за спровођење унутрашњих реформи'', али у исто време морала је да тражи и начин да изађе из ,,опасног и понижавајућег положаја” у који ју је довео Париски мировни уговор. Било је потребно да земља изађе из међународне изолације, у којој се нашла пред антируском ,,кримском коалицијом” европских држава.
Руска дипломатија је остварење својих задатака у Европи постигла прво путем зближења са Француском, а када се то показало неуспешним, са Пруском. Први корак у зближењу са Пруском учињен је у време устанка у Пољској 1863. године, да би 1871. године, после пораза Француске, Русија искористила погодан тренутак и дипломатским средствима, уз подршку Пруске, добила измену чланова Париског уговора који су ограничавали њена права у Црном мору.
Тај успех био је такође ,,купљен'' великом ценом, пристанком на уједињење Немачке под вођством Пруске, што је суштински изменило прилике у Европи, а самим тим и положај Русије. Поставило се после тога питања осигурање западних граница земље, настала је потреба за тражењем нових савезника ради обезбеђења позиције земље у међународним односима. Прво је нађен излаз у зближавању са Немачком и Аустроугарском, у форми Савеза три цара. Али, тај „консултативни пакт“ конзервативних држава показао се недовољно постојаним, због противречности интереса његових чланица у Европи и на Балкану.